I pre nego sto je stradao na frankfurtskom plocniku, Ljubomir Magas je bio "legenda" jugoslovenskog, ali i evropskog podzemlja. Mi, Jugosloveni, zvali smo ga jednostavnije Ljuba Zemunac. Ljudi su govorili: umro je onako kako je i ziveo! Na ulici, brzo. U utorak, 10. novembra 1986, ispred zgrade Zemaljskog suda u Frankfurtu, sreli su se, cini se, ne bas slucajno, dvojica okorelih neprijatelja Ljuba Magas i Goran Vukovic. Prvi, stariji, iskusniji, verovao je u pravilo da kriminalci ne pucaju u prisustvu policije, pa tog dana nije obukao pancir-kosulju. Imao je 38 godina i obavezu da na sudu objasni neke svoje ranije ucenjivacke poteze. Mladji, 27-godisnji "pripravnik" bio je istog jutra na sudu zbog nekih provala. Sreli su se na stepenistu. Vukovic je nehajno prosao pored Magasa, ali mu je ovaj dobacio: "Skloni se..." Munjevito je Goran Vukovic potegao iz dzepa "kolt 38 specijal" i sa dva metka tesko ranio u predelu srca svog "kolegu". Intervencija Magasevih "gorila" je bila besmislena. Prisutni policajci su okruzili "atentatora" i sprecili osvetu Ljubinih drugova. Nekoliko sati kasnije Ljubomir Magas je izdahnuo u frankfurtskoj bolnici, a ubica Goran Vukovic je odbio predlog policije da se brani sa slobode. Shvatio je da je bezbedniji u zatvoru nego na ulici.

Goran Vukovic je bio mladic iz Sarajevske ulice u Beogradu, nadomak zeleznicke stanice. I u Frankfurtu je, kao i svi ostali jugoslovenski batinasi, "radio", uglavnom, na zeleznickoj stanici. Poznanici ga opisuju kao zgodnog, visokog, prijatnog mladica koji je patio zbog straha od Ljube Zemunca. Kao dete bio je dobar djak i poslusan. Rano je krenuo stranputicom. Kada je otisao u inostranstvo, divio se pricama o podvizima Ljube Zemunca. Pokusao je da ga kopira u svemu. Nije uspeo jer je bio previse sujetan i ponosan, pa je to obozavanje preraslo u netrpeljivost. Imao je obicaj da govori: "Plasim se Ljube, ali ne zelim da ga ubijem!" Poslovi kojima se Vukovic bavio bili su tuce, otimanja, provale, ucene. Magas mu je u tom poslu bio suparnik koji je imao dosta jacu i bolje organizovanu druzinu od dvadeset ljudi. Na "njegovoj teritoriji" za Gorana Vukovica nije bilo mesta. Uostalom, Vukovic je dugo u SR Nemackoj ziveo ilegalno. Pobegao je iz Jugoslavije pre petnaestak godina da ne bi isao na izdrzavanje kazne od dve i po godine zbog jednog razbojnistva. U SR Nemackoj je ziveo bez ikakvih dokumenata. Tek kada se 1984. pojavio na sudu kao osteceni, njegovi advokati su uspeli da mu "srede" dokumenta. Tom prilikom je cak pokrajina Hesen molila nase vlasti da izdaju neki dokument o ovom kriminalcu, da bi imala na osnovu cega da mu izda licnu kartu i dozvolu za boravak. Tako je Goran Vukovic postao preko noci "normalan i lojalan gradjanin" Zapadne Nemacke, a na sudu svedok i osteceni.

Po prici samog Gorana Vukovica, ubistvo Ljubomira Magasa je bilo posledica njegovog straha za sopstveni zivot, ali i njegove pritajene zelje za osvetom:

- Niti sam ja dosao u Frankfurt da Ljubi Zemuncu skinem "krunu", niti me je to uopste interesovalo. Rekao sam mu otvoreno: "Dosli smo da radimo svoj posao. Niti te diramo, niti bismo hteli da te ugrozimo! Ti si Ljuba i svaka ti cas!" Posto je Debeli (Djordje Bozovic Giska) izasao iz zatvora, napali su ga pokojni Ranko Rubezic i jos neki da se pobije - za vodjstvo - sa Ljubom. Ja sam mu govorio: "Zasto bi ti to radio, kad ste bili dobri u zatvoru. Nemas nikakvog razloga. Evo, on je tu u Frankfurtu, video sam se s njim." To ga je smirilo: "Dobro, brate, pozdravi ga!" Stalno su se posle pozdravljali preko mene. Znaci, nikada ranije tu nije bilo neke zle namere, da bude zavade. Medjutim, Ljuba je okupio oko sebe te - kako da ih nazovem - klosare. I to je jos kompliment za njih, posto je Ljuba naivno verovao da je sposoban da i od najsitnijeg lopova napravi najveceg.

Ljuba Zemunac je BIO  jedan od vodecih ljudi podzemlja 80" godina u SR Njemackoj, Jugoslaviji a neki smatraju i u europi